Main menu
  • slide1.jpg
  • slide2.jpg
  • slide3.jpg
  • slide5.jpg
  • slide6.jpg
  • slide7.jpg
  • slide8.jpg
  • slide9.jpg
  • slide10.jpg
  • slide11.jpg

18. априла 2016. године у Галерији Факултета уметности отворена је изложба фотографија Мр Зорана Фуруновића. Изложбу је отворио Мр Петар Ђуза.

„Путовање се не састоји од тражења нових крајолика него у гледању другим очима“ (Марсел Пруст).

...У Уелбековом роману Карта и територија сликар Џед Мартен фотографише употребне, махом машинске предмете које затиче у свом окружењу. Његове фотографије писац објашњава као сурово конкретне документе давно злоупотребљене егзистенције. Ти фотографисани предмети нису предмети сећања већ саме фотографије постају нова реалност снимaних објеката. Има супрематистичког принципа у том поступку: као да фотографија постаје објективизација нове самосвојне реалности. Нема разлике између фотографије и предмета.

Има нечег веома сличног овоме у поступцима које користи Зоран Фуруновић, уметник. Посматрати његове фотографије не значи сећати се предмета и призора, него значи:  видети предмете и призоре. Фотографија не служи архивирању некада виђеног, већ је реч о производњи и конституисању нове стварности архиве. Та архива је, у тој новој стварности - архива нових објеката и нове објектне реалности. Фуруновићеве фотографије немају функцију да служе сећању. То што је објекат снимања веома често неки етнолошки артефакт, на пример, нема никакве везе са идејом да се обезбеди трајна егзистенција затеченог и често временом нагриженог објекта, већ да тај објекат постане парадигма новоствореног.

Приметно је да се у таквој архиви коју Фуруновић ствара, препознаје и јасна перформативност: број створених артефаката је огроман јер је то стварање потпуно прожето кретањем или путовањем кроз простор из кога аутор као да у сваком тренутку своје присутности узима узорке реалности. То архивско узимање узорака скоро да не дозвољава концентрацију на појединости иако се читава архива, само на први поглед, састоји искључиво од појединости. Поглед на бескрајно низање веома конкретних узорака говори пре свега о самом процесу присуства и кретања у простору, а из тога постаје видљива велика база материје или грађе од које је простор или територија кретања начињена а која низањем фотографија постаје поново створена или обновљена.

У складу са тим, Фуруновићеве фотографије могу се тумачити као оличење једног специфичног материјализма, лишеног идеологије, и сасвим сигурно као врста уметности која би, у том уверењу, могла да се повеже са сликарством егзистенцијалистичког енформела у уметности, виђеног данашњим очима. Духовност те уметности не налази се у репрезентацији или рециклажи симбола духовног у стварима (или предметима) већ у потпуној преданости процесу кретања и градње ка ономе што остаје изван а не унутар саме слике ствари.Фотографија је ту оквир градивног у реалности, онога што показује свет Фуруновићевог кретања онаквим какав јесте, као свет саграђене земље и ствари, и тек уз посебну пажњу посматрача јасно је обележена, или означена, духовност насупрот пуком предметном, несталном или смртном.

Могао би неко написати читав трактат о вези између сликарства и фотографије код Зорана Фуруновића, сликара – његова апстрактна сликарска дела такође означавају градивне елементе новоуспостављене стварности слике. Текстом би могли да се разматрају бројни аспекти везе између сликарства и  фотографије – попут ауторове склоности да виђено мисли као слику и да због тога не води рачуна о самом објекту посматрања већ о визуелној чињеници коју тај објекат може да произведе, о специфичном и готово апстрахованом колориту, о честој концентрацији на ликовност предмета издвојеног из непосредног окружења, о околности да нас аутор уводи у субјективно посматрање и тиме у потпуности мења сам карактер постојећег, итд. Композиција је ту описана као самосвојно креативно стање и пре је производ избора начина посматрања, иако бисмо намах могли да помислимо како Фуруновићеве бележе непосредну реалност... 

У крајњем, ову “архиву новоствореног” тумачимо као уметност у специфичном медију не због самог чина фотографисања које спроводи сликар већ због доследног преображаја забележеног у концептуално јасну дискурзивну структуру постављену у ранг уметности фотографије а тако и уметности уопште (фотографија није уметност него се од фотографија прави уметност, о чему је говорио Мен Реј).

Када размишљам о чињеници да Фуруновићеве фотографије настају на простору Косова и Метохије, ја у њима не препознајем ни трунку сентименталности. Чему сентименталност у јасно наметнутој производњи бесадржајне нихилистичке структуре друштва и његове територије? Ни друштво ни територија немају више, под стегом силе, никакво (од људи) дато право на егзистенцију. 

Али, љубав према простору у коме се насупрот свему одвија егзистенција није ни за тренутак закинута. Она лежи у Фуруновићевом очигледном уверењу да су чинови непосредног личног односа са тлом, земљом, територијом, предметима, архитектуром, детаљима, кроз сталне и непосредне погледе и белешке, кроз искључиво стварање, најсублимнији однос љубави према простору којим се пролази и путује, у коме се егзистира без обзира на све. (Има нечег фасцинантног у фотографијама када их посматрамо као чињенице које остају након Фуруновићевих просторних транзиција од геометризованих апстрактних новобеоградских блокова до сликовитих пејзажа Косова. На Косову се ствара.) 

На Фуруновићевим фотографијама нема људи. Људи и нису проблем на Косову. Они живе, боре се, раде и уживају. И наравно, они пате. Можда ће остати или отићи. Људи су ту и тамо, али су ту присутни пре свега кроз облике које остављају за собом и чије трагове на земљи осећамо свуда, па и у осмишљеним призорима фотографија.

Зато бих се усудио да напишем како Фуруновићеве фотографије представљају предмете извесне и непатворене егзистенције и уметника и људи. Мени отуда сасвим банално, док те фотографије посматрам, звучи начело: трагове негдашње егзистенције више нема никакве користи. Фотографије Зорана Фуруновића нас, сада, упозоравају искључиво на обавезу да постојимо.  

Милорад Младеновић